Поводом обележавања 180 година наше школе , на иницијативу и уз подршку директора Михајла Милинчића, објављена је монографија
„ПО ШКОЛИ СЕ ЂАК ПОЗНАЈЕ“ .
Издавач
ОШ „Аца Алексић“, Александровац
За издавача
Михајло Милинчић, директор
Издавачки савет
Војкан Бекрић, Радомир Величковић, Миломир Гашић,
Милан Милинчић, Миливоје Милићевић, Драган Рилак,
Ивана Сердаревић, Велибор Симчевић,
Југослав Стајковац
Уредништво
Иван Брборић, Вера Вујић, Виолета Давидовић,
Мирко Ђорђевић, Данијела Ђукић, Маријана Ђукић,
Славољуб Ђурић, Наташа Жарковић, Славица Јовановић,
Надица Карајовић, Данијела Луковић, Владимир Марковић,
Слађана Марковић, Роска Шљивић Ђенадић
Редактор
Оливера З. Дуњић
Дизајн корица
Софија Пејић
Графичка припрема
ЕSPY – creative studio
Штампа
Модиграф, Боботе
Тираж
500 примерака
Оливера Дуњић и Иван Брборић у уводном делу су представили рад школе од оснивања до 1987.године .
У представљању школских активности учествовали су:
Радица Томић, прилог о продуженом боравку, Дејана Михајловић и Димитринка Николова – помоћ у представљању рада школске библиотеке, Надица Карајовић – Радио емисије „ Звоно као спас“ , Виолета Давидовић у представљању песника пониклих из наше школе а Маријана Ђукић је забележила активности ученичког парламента.
Издвојена одељења представили су колеге које раде или су радили у појединим одељењима : Данијела Луковић – Живот и рад у сеоској школи, Зорица Видојевић – Плоча , Ивана Медаровић – Јелакци , Светлана Павловић – Плеш, Снежана Спасић – Козница, Жељко Гошић – Грчак, Зорица Бошковић – Стрменица, Данијела Савковић – Бзенице, Магдалена Ивљанин – Велика Врбница, Мирко Рајчић – Лесковица, Гордана Кљајић – Пуховац, Светлана Ђукић – Латковац, Ивана Стевановић – Веља Глава, Ана Цакић и Наташа Жарковић – Ржаница, Манасија Здравковић – Горње Ратаје, Виолета Миловановић – Тулеш , Данијела Пецић – Доње Ратаје.
Спискови радника и носиоца дипломе „Вук Караџић“ састављени су уз велику помоћ Владимира Марковића .
Маријана Ђукић је урадила лектуру и коректуру .
Реч аутора
Да памтимо, не само да се сећамо
Свако од нас оставио је траг у школи коју је похађао, као што су и школе утиснуле неки знак у нашим срцима. Пре или касније сви га препознамо, неко са сетом – неко са тугом, и пожелимо да опет кренемо из почетка. Али живот граби напред и остају нам само сећања и знаци који нас опомињу да своју школу не смемо заборавити јер смо у њој добили године, које су постале најбољи део свих нас.
Свесна велике одговорности и почаствована указаним поверењем, придружила сам се Ивану и Оливери, некада ученицима ове школе а сада драгим сарадницима у стварању мозаика о првој жупској основној школи. Они су започели ову нашу причу ослањајући се на монографију професора Милослава Бонџића „Сто педесет година Основне школе у Александровцу“, објављену 1987. године.
Грађење мозаика од тог периода до данашњих дана моја је част и одговорност. Желела сам да сложим на једном месту по знак за све људе са обе стране школског дневника као и за оне који су бринули да плате стижу на време, да све буде по закону, да школе блистају, буду топле, безбедне, деца сита, и за оне који су нас подржавали – породице и пријатеље.
Да избегнем набрајања, хвалоспеве, нека говоре дела и нека се шири понос због сваког човека који је стасао у нашој школи. Mладим нараштајима шаљем поруку да је важно да памтимо и да не заборавимо да је ово школа по којој се ђак познаје. Постојала је давно пре нас… И постојаће ако негујемо традицију, часно обављамо своју мисију, без обзира са које смо стране школског дневника. Да памтимо, а не само да се понекад сетимо где смо и зашто смо.
Знала сам, као и толико пута до сада, да могу да рачунам на помоћ и подршку колега и да заједно можемо све. Пратила сам почетну визију стварања мозаика – уредити контуре а будућим хроничарима, историчарима, приповедачима, песницима оставити да допуњавају и стварају. Подела задужења олакшала ми је трку са временом и пружила могућност колегама да и они упишу многе знакове.
Колеге пензионери, потомци уважених просветара, родитељи наших доктора наука и бивши ученици здушно су ми помагали стављајући на располагање своја сећања и албуме са фотографијама. Гордана Ковачевић, ћерка Љиље и Бране Стевановића донела је право богатство фото-документације – колико би мозаика од тога могло да се наслика!
За представљање издвојених одељења много су нам помогле монографија Живадина Симоновића „Села ратајског краја – 100 година школе“ (Ратаје 1987), књига учитеља Томислава Милетића „Жупске школе и учитељи 1837–2007“ (Александровац 2007), летописи матичне и школа у Плешу и Плочи, као и искуство и сећања колега. И школски часопис „Звоно као спас“ који звони за почетак часова већ 18 година, важно је сведочанство битних дешавања која су уткана у овај мозаик.
Три месеца копања по документима, сећања, разговора са драгим људима и рада са сарадницима помогло ми је да мозаик добије јасне обрисе. Заједно смо поставили контуре у облику године јубилеја наше школе, прикупили много материјала који ће употпунити школску документацију и бити на располагању онима који долазе.
Неизмерно сам захвална свима, а нарочито онима из импресума и садржаја.
У причи о ратајској школи била сам по мало лична. Школа коју у срцу носим имала је господу учитеље и наставнике, који су нам преносили знања не само из књига, него и она животна. Поред родитеља, много су утицали на нас и били нам узори.
Бисеркин, Тикин и Миланов срдачан пријем и осмех, били су довољни да пригрлим и ову школу, а због Раје и Миће заволела сам Плеш и Плочу. Свако мало, издвојено одељење са учитељима који су живели у школским становима буди сећања на децу и људе који су ту стасавали. Ту се поклопила теорија са праксом – били је онако како сам слушала на предавањима професора Љубице Продановић и Николе Поткоњака. Дивна времена, добри људи. Прави модел за живот: остварени, задовољни појединци који кроје своје судбине и уживају у животу.
Живот је и оно што су пред очима имали моји „цензори“ Иван и Оливера, који су сложно и здушно својој „педагогици“ доказивали да је могуће играти по правилима, а не упасти у шаблон. Мало смо се спотицали, клизали, придржавали се и – заједно стигли до циља, а заједно смо и кренули: моје прве школске године са друге стране школског дневника биле су њихове завршне. Сада, уз Оливерину Свечану песму која држи делове овог нашег мозаика, школи желимо: Многаја љета!
Ваше је да се тражите, препознате, сећате, стварате и наставите утабаним стазама дугим сто осамдесет година.
Манасија Здравковић, педагог
Загледани у будућност! Нек им се сви снови остваре!
МОНОГРАФИЈУ ПОСВЕЋУЈЕМО СВИМ БИВШИМ, САДАШЊИМ И БУДУЋИМ
УЧЕНИЦИМА НАШЕ ШКОЛЕ …
ДА ПАМТЕ И ДА ШИРЕ ЗНАЊА КОЈА СУ ОВДЕ СТЕКЛИ.
НЕК ИХ СРЕЋА ПРАТИ И НЕК БУДУ ДОВОЉНО ХРАБРИ ДА ЈЕ ПРЕПОЗНАЈУ!!!
Штампање монографије поред средстава које је школа уложила од рабата за уџбенике и средстава које је Министарство просвете, науке и технолошког развоја пренело за обележавање јубилеја помогли су донацијама:
- Винарија Будимир
- Дунав осигурање
- Ивановић Флекс
- „Арматуре“
- Апотека „Храст“
- СТР „Паја патак“
- Зоран Милановић
- Књижара „Дућан“ и Еко клуб Жељин
- СТР „Чили Вили“
У протеклом периоду имали смо неколико промоција монографије:
23.октобра 2017. – На штанду Министарства спољних послова Републике Србије у оквиру првог званичног програма Управе за сарадњу са дијаспором и Србима у региону на 62. Међународном београдском сајму књига у понедељак 23. октобра 2017. представљена је монографија ПО ШКОЛИ СЕ ЂАК ПОЗНАЈЕ, Манасије Здравковић са сарадницима. Пред дипломатским кором из десетак земаља, представницима српских институција и уз велики број гостију (списатеља, уметника и посетилаца) Борис Пејић и Манасија Здравковић су уручили први потписани примерак монографије о нашој основној школи Гордани Петковић Лаковић, генералном секретару Српске националне академије из Торонта – за библиотеку, коју користе студенти славистике у Онтарију.
24.октобра 2017.г. у оквиру Недеље јубилеја а у присуству гостију из братских школа у школској библиотеци Димитринка Николова и Дејана Михајловић су припремиле пригодан програм и промоцију монографије.
23.новембра 2017.г. у медијатеци наше школе организовано је дружење аутора и сарадника са „онима који су део наше приче“: ученицима, наставницима и пензионерима, драгим гостима из наше градске библиотеке и Народне библиотеке Крушевац, колегама из ОШ „Иво Лола Рибар“, бившим ученицима и сарадницима на изради монографије, људима који су помогли штампање књиге…
